Новости России, Сербии, новости со всего мира

Срби воле квизове. Спремни су да опросте „Слагалици“ и оно што не опраштају ни репризама „Бољег живота“ или шашавим наступима политичара – излизаност садржаја или урнебесну неписменост, долазећу од назови - ауторитета.

          Бог би га знао зашто је то тако. Teк, оно квизови покаткад производе понижења каква се, у Србији, чак ни од многобројних конкурената за титулу „тлачитеља месеца“ (од зеленаша, преко принуђивача, до банака) не трпе.

          Чуо сам легенду по којој је месечна плата код Кинеза била и 8000 динара, али дневнице у Србији, како год, ретко прелазе 2000 динара. Јасно је, све у свему, да се за 2000 просечан Србин мора да наради и да истрпи, притом, штошта што нема везе с послом. Е, али Срећник, пак, уловљен од стране водитеља на улицама неког од наших градова и варошица, може, одговарајући водитељу на приглупе загонетке - попут „У које доба године опада лишће?“ - да буде, почесто и петоцифрено, награђен.

          А онда: заврши се квиз, крене информативни програм и на њему – прилози о мајкама које, без посла, или с инвалидским пензијама од 15.000 хране четворо-петоро деце. Понекад су то и емисије у којима се негује логика: добри Самарићанин долази deux ex machina, упада, пун добре воље и предузимљивости, искамчи некако веш машину да породица, кад већ умире од влаге и глади, не оде на онај свет прљавoг веша.

          Занимљиво би било размотрити (и написати дебелу књигу о томе) те механизме који доприносе да новац заобилази конкретне случајеве сиротиње (од којих се, такође, гле чуда, праве покајничке и срцепарајуће емисије) и доспевају у руке продуцената, „широке руке“ .   

          Тек, испада та нека од тих мајки ни не треба да тражи посао (који, ионако, неће наћи) , паметније јој је да почне, довољно упорно, да шета центром града сваког месеца или да штеди за карту од сваког згодитка и, крећући се од града до града, лови Ђиђу Динчића у потрази за финансијском сигурношћу.

          Резултат свега тога (поред свега осталог) је, мене што се тиче, кобна безвољност. Свеопшта. Фундирање уверења да је једини начин да преживиш тако што ће ти моћници из мултинационалних компанија поклонити, великодушно, неку цркавицу иде, изгледа, руку под руку са лишавањем српског живља општег образовања а и, једне по једне, прилике за поштену зараду. И има за производ нешто горе од ропства: насмејано ропство, у којем реч „роб“ не постоји. Иза екрана, каже нам се, тако да се не увредимо, живе богови.

          Чему, дакле, чишћење ходника, чему товарење џакова, чему мешање бетона, чему брање јабука, чему продаја тела и обијање киоска... Ако се они из шареног света успеха, моћни да једним мигом прекрате твоје муке, не смилују?

          Зато сам ја, обогаћен и скромним искуством ТВ посленика, за ову пригоду осмислио пројекат, скоро па прометејског значаја, квиз који се савим прикладно и зове - „Електричне столице“ . Посадиш Сороша, посадиш Жељка, посадиш Ђукановића, посадиш оног... новог власника „О2“ , Ђиласа или Руперта Мардока, свеједно, на једну од најважнији цивилизацијских тековина 20. века и поставиш питање:

          „Кажи десет пута брзо – деекспропријација!“

          Или:

          „Колико је државних каса потебно опљачкати да би се подмирила љубавница од 100.000 евра, месечно?“

          Или...

          „Кажи на који начин, код Хегела, идеја постаје свесна сама себе?“

          Или:

          „Кажи истину?“

Или неко такво питање, по мери. Да се они који знају да одговоре, а седе испред екрана (ако га имају) , не увреде лакоћом освајања новца од стране (по законима протестантске етике) „срећнијих у животу“ .

          Ако одговор буде незадовољавајући – рука сарадника продукције је на полузи за појачавање напона, спремна.

          Не гарантујем учесницма згодитак, али вишемилионска гледаност је обезбеђена.